Design a site like this with WordPress.com
Započni

„Hiperion“ i „Pad Hiperiona“ – Den Simons

I dalje nisam baš neki stručnjak za naučnu fantastiku, pročitao sam svega pedesetak knjiga iz žanra u poslednjih par godina (što možda zvuči kao puno, ali nije), no kako sve više zadirem u klasike, neke stvari su se iskristalisale. „Dina“ je neprevaziđena, „Enderova igra“ brilijantna, „Kraj detinjstva“ ostavlja bez reči, a „Hiperion“ je svejedno za klasu iznad sve tri. Ne verujem da mogu rečima da opišem oduševljenje tim ostvarenjem, ali ću pokušati, što zbog teksta, što zbog podsećanja, pošto su druge dve knjige „Speva“ došle na red za čitanje.

Kada sam se pre par godina upustio u svet Malaške knjige palih, upozoren sam da posle Eriksona ništa neće biti dovoljno, ali oni koji su me upozoravali verovatno nisu znali koliko sam bisera uspešno eskivirao u svojoj čitalačkoj karijeri. Tamo negde u četvrtom osnovne sam se prvi put uhvatio Simonsa, prvih nekoliko strana me izuzetno smorilo, te sam se vratio Točku (ironično, zar ne?) i zaboravio ga na dvadeset godina. Nakon gomile preporuka i činjenice da se Spev ponovo štampa, rešio sam da sam dovoljno sazreo za to štivo i bio sam donekle u pravu. Sva zrelost ovog sveta (i patnja uz Spaljivače mostova i Kostolovce) nije mogla da me pripremi za Solovu priču. A ni konzulovu.

Pošto nisam ljubitelj otkrivanja radnje neću o njoj ovde pričati. Reći ću samo da me je priča svakog hodočasnika posebno dotakla, svaka na svoj način, bez obzira što sam neke od njih (khm, pesnik, khm) prezirao. Pričaću umesto toga o Simonsovom talentu za prozu. Nijedna knjiga naučne fantastike koju sam do danas pročitao nije tako dobro napisana. Mnoge knjige literarne fikcije nisu tako dobro napisane. Neki nobelovci bi mu pozavideli. Nema kiča, preterane rečitosti, sve je nekako skladno, prirodno. Mene je čak i priča o Kitsu, u „Padu“, oduševila originalnim, suvoparnim glasom koji savršeno pristaje jednoj veštačkoj tvorevini. Lagao bih kad bih rekao da neke koncepte nisam morao da guglam, jer su česti trenuci koji uključuju obilje fizike i drugih nauka. Nekima su ti trenuci naporni, dok sam ja poučen ranijim iskustvom (khm, Malazan) naučio da se prepustim toku priče koji će me u svakom slučaju odvesti do cilja.

Taj njegov talenat se odražava i na izgradnju sveta, odnosno čitavog univerzuma. I univerzuma ispod univerzuma. I suprotnog univerzuma. Khm. Pejzaži i lokacije koje je zamislio su tako slikovito opisani, kao da su mi kistom direktno u desnu moždanu hemisferu našarani. Scene koje opisuje Otac Dure u svom dnevniku bih mogao u pola noći da izrecitujem, iako sam knjigu pročitao pre više meseci. Imam u planu da kad pohvatam kako MidJourney funkcioniše ubacim njegove citate kao direktive da vidim kakva čudesa će iz toga proizaći.

Misterija, zaintrigiranost i rast tenzije idu ruku pod ruku sa razvojem likova, u prve dve knjige konstantno eskaliraju i dovode do kulminacije koja samo doliva ulje na vatru. Iako su u biti „klifhengeri“ svejedno su sjajne završnice. Kraj „Pada“ me je posebno „oduvao“, „raspametio“ i „ubaci drugi neadekvatan prevod idioma „blown my mind„“.

Ne mogu, a da ne pomenem uticaj na moderne medije, a i druge pisce koji je „Hiperion“ imao, a koji pre čitanja nisam primećivao. Mnoge video igre smeštene u naučnofantastična okruženja sadrže „uskršnja jaja“ i omaže Simonsovom delu. Igre kao što je Mass Effect, jedna od najvoljenijih svemirskih opera, sadrže čitave narative direktno inspirisane Hiperionom, dalekobacačima, Tehnosrži, itd. Čak i igra iz 2021., dugoočekivani „Cyberpunk 2077“ ponosno pokazuje svoju inspiraciju, budući da se protagonista igre i Lamija iz „Hiperiona“ u jednom trenutku nađu u veoma sličnoj situaciji koja se takođe veoma slično i okonča. Mislim, rok-zvezde su svakako pesnici modernog doba, zar ne?

Da ne bude da nisam objektivan, napomenuću i najčešće zamerke, koje su uglavnom vezane za količinu tehničkih informacija, improvizovana predavanja fizike i promenu stila naracije koja čitaoce može da izbaci iz takta na prelazu između prvog i drugog dela. Tu su i mišljenja da su Kitsovi delovi preopširni i odvraćaju od interesantnijih likova, obarajući tempo i razvodnjavajući radnju u nastavku, ali zalazi u subjektivne utiske, jer kako sam već napomenuo, meni su se ti delovi jako dopali.

Ja se sada umesto preporuke bacam na čitanje „Endimiona“, a nije ni da vam je potrebna preporuka nakon ovog besomučnog hvalospeva i pored bezbroja nagrada (koje su tih godina imale neku vrednost) koje je serijal osvojio. Do sledećeg viđenja: „See ya later, alligator!“

P.S. Posebna zahvalnica Recenzija blogu za fotke.

2 mišljenja na „„Hiperion“ i „Pad Hiperiona“ – Den Simons

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: