Novi okret Točka – Robert Džordan

Deca koja su se rodila kad sam ja počeo da čitam Točak vremena su uveliko punoletna. Čak i ona rođena kad je izašla poslednja knjiga već idu u školu. Povratak omiljenom serijalu nakon skoro čitave decenije može se opisati samo u kontekstu povratka kući nakon dugog, iscrpljujućeg lutanja; povratka mestu gde se osećate bezbedno, gde vatra pucketa u ognjištu, gde čekaju ljudi koji vas vole, gde mirišu sveže ispečeni kolači. Ne, ovo neće biti objektivna recenzija, osvrt ni utisak, ovo će biti nostalgično proputovanje kroz obrise jednog detinjstva. E da, čuvajte se spojlera.

Ovaj okret Točka sam započeo uz „Novo proleće“ i već nakon jednog poglavlja preplavila su me sećanja, preteći da me odnesu u neki drugi svet, da se više nikad ne vratim ovde gde nema magije, stedinga ni junaka. Dovoljni su bili povici „Aan’allein!“ na kraju tog prvog poglavlja da pustim suzu nad sudbinama fiktivnih kraljevstava u fiktivnom univerzumu. Znam, patetično. Elem, pregurao sam nekako „pred-nastavak“, koji kod nas možete pročitati u originalnoj, skraćenoj formi u zbirci „Legende“ (bez Moiraininih poglavlja u Tar Valonu koja su dopisana, uz još par poglavlja u drugoj polovini priče, da bi „Novo proleće“ moglo da se izda kao zasebna knjiga) i bacio se na „Zenicu sveta“ u susret seriji.

Prolog Zenice je jedan od najboljih prologa u celoj epskoj fantastici i to tvrdim ne kao ljubitelj serijala već kao ljubitelj celog žanra. Odatle se priča vraća u šablon koji je Tolkin popularizovao i veći deo prve knjige ga se drži, što je tvrdio i sam pokojni Džordan, nazvavši Zenicu omažom Gospodaru prstenova. Kad je nešto tako voljeno kamen temeljac serijala, ni zidine, ni kule, ni krovovi ne mogu biti ništa manje dobri. Prve dve petine su pisane isključivo prateći Randa Al’Tora, čobanina iz Dve reke, a kasnije svoja poglavlja dobijaju i Ninaeva i Perin. Kako serijal odmiče, a sa njim i gomila novih tački gledišta, čitaoci stiču nove favorite i predomišljaju se, ali meni je Rand od prve do poslednje rečenice omiljeni lik, uprkos brojnim manama koje rastu zajedno sa njim i na trenutke preuzimaju primat. Naravno bez Toma koji mu je u ruku stavio hleb, Tama i Lana koji su mu u ruku stavili mač i Moiraine koja ga je naučila svemu ostalom, on nikad ne bi postao to što je u Šari istkano, pa da je petnaest puta ta’veren. Bez Meta da ga brani od Prijatelja mraka, Ninaeve da mu parira po sirovoj snazi, Egvene da bude tvrdoglavija od njega i Perina da mu čuva snove, nema ni Randa. Prva knjiga nas upoznaje sa svima njima i većinu je teško ne zavoleti na prvu loptu, bez obzira koliko „vunoglavi“ bili.

Moji omiljeni delovi su, pored Moiraininog govora o Maneterenu i Agelmarove priče o Malkijeru, svakako utisci i opisi Kaemlina, napete situacije u gradu, kao i činjenica da Rand prvi slobodan trenutak ugrabi da ode u biblioteku. Takođe mi je posebno drag susret Randa sa Belim plaštovima u Baerlonu i njegov inat i nevoljnost da se povinuje, po cenu sopstvene bezbednosti, kao naznaka kako će stvari teći u budućnosti, bez povlačenja, bez predaje, bez kompromisa.

Što se tiče onog dela o preporukama, za sve koji dosad nisu čitali: Džordan piše jednostavno, ne previše deskriptivno (u prvoj knjizi), sa sjajnim akcionim sekvencama nabijenim tenzijom i bez suvišnog mračenja i ozbiljnosti koja je tako uobičajena za noviju fantastiku. To naravno ne znači da je u pitanju literatura za decu, naprotiv, po Randovim rečima ono što mi vidimo nije i ono što on doživljava:

„Dobila je svoje pustolovine, pomisli sumorno, i pretpostavio je da neće primetiti sitnice poput magle, memle ili hladnoće u toku tih avantura. Činilo mu se da mora da postoji razlika u gledanju na stvari, zavisno od toga da li si tražio pustolovine ili su ti nametnute. Priče su bez sumnje mogle da uzbudljivo opišu galopiranje kroz hladnu maglu sa Draghkarom i Svetlost zna čime sve ne za tvojim petama. Egvena je možda bila uzbuđena, a on je osećao samo hladnoću, memlu i bilo mu je drago što je konačno u nekom naselju, makar to bila i Tarenska Skela.”

Pošto on svakako mora u tu pustolovinu, ne vidim zašto mu se ne bismo pridružili.