„Boun 2: U srcu oluje i Zmajeubica“ i „Boun 3: Gromada i Starčeva pećina“ – Džef Smit

Prvi tom Bouna me ostavio sa velikim očekivanjima i sa zadovoljstvom mogu da javim da su drugi i treći tom ista i više nego ispunili. Priča se širi i lateralno i u dubinu, likovi se razvijaju u iznenađujućim pravcima, ilustracija je na dosadašnjem, solidnom nivou, a tempo se zahuktava.

Radnja se nastavlja direktno nakon Velike Trke Krava i događaja koji su istu prekinuli. Pridružujemo se našim junacima konačno na okupu, na mobi u bakinoj kolibi. Naravno, ubrzo se ponovo razdvajaju, a događaji se granaju kako bi balansirali humor s jedne, i misteriju s druge strane. Čim naiđemo na jedan odgovor, ukaže nam se još dva pitanja, i radoznalost je najveći motivator za dalje čitanje. Valja napomenuti da se narativ postepeno kreće ka ozbiljnijim, mračnijim temama, te sam sve manje siguran da ću ovde dobiti klasičan, bajkoviti kraj.

Potpuno neočekivano, Pozeslav se polako pretvara u jednog od mojih najdražih likova; čini mi se da će sva njegova pohlepa i želja za moći kulminirati nekom veoma bitnom ulogom u predstojećoj bici protiv sila zla. Pomalo me razvoj tog karaktera podseća na Meta Kautona iz Točka Vremena. Sa Točkom sam povukao i druge paralele, no više na nivou mimova nego zaista uporedivih koncepata. Baka je takođe dobila nove nijanse u ova dva toma, tako da trenutno ni Boun ni Torn ne znaju na čemu su s njom, a ni mi kao čitaoci. Pojavljuju se i neki novi likovi, koji opet vuku vodu na svoju vodenicu umesto da biraju stranu (što je ironično, budući da oni sami insistiraju na biranju strana). Zmaj je i dalje urnebesan. Torn je možda i najlošije napisana od svih, iako je njena uloga ključna za dalju radnju.

Dopada mi se i postepeno građenje sveta kroz prepričavanje legendi o zmajevima, o starom kraljevstvu, o prvom velikom ratu za dolinu, o misterioznoj pretnji koju su svi zaboravili. Nije sve koncentrisano na jedan veliki istovar informacija, već dobijamo mrvice i komadiće od pojedinačnih likova u prolazu. Dobar deo pozadinskog narativa je i dalje obavijen velom misterije, iako sada već (željno) iščekujemo završna dva toma, koji će, nadam se, stići do kraja godine.

Što se ilustracija tiče, kako sam već pomenuo, nastavljaju u dosadašnjem stilu. Izdvojio bih delove sa Gromadom, koji mi se nisu naročito dopali, mada je bilo zaista izuzetnih perspektiva i akcionih panela tokom jurnjave. Dvojici pacolikih se uvek obradujem jer znam da čeka nekakva komedija, a i mladunče koje Boun i Smeško spasavaju je preslatko nacrtano, dakle postiglo je upravo željeni efekat sa tim krupnim očima, podsećajući na Mačka u čizmama i čuvenu scenu iz Šreka. Balans između dijaloga i panela bez teksta mi se takođe dopada, jer omogućava da se narativ iskusi kroz više medija koji se međusobno dopunjuju (u čemu i jeste glavna prednosti i poenta stripa u odnosu na knjige) što je nešto što moderni stripovi američke radinosti zaboravljaju, sve više se oslanjajući na prepričavanje umesto pokazivanja. Smitov talenat leži upravo u tim sitnim, ali bitnim detaljima, kao kada Baka, Boun i Torn beže kroz šumu za vreme oluje pa ih vidimo samo kada bljesne munja. Postavkom panela nam praktično dočarava čitav doživljaj, kao da smo sa likovima ruku pod ruku u tom trenutku.

Za kraj, ako ste pročitali prvi tom, siguran sam da ste ovo već ugrabili na letećem startu. Ako niste, šta čekate? Ovaj strip je izuzetno unikatan po tome što ga je lako preporučiti svima, bilo da su stari ili mladi, da vole ili ne vole stripove, da vole ili ne vole fantastiku, ima ponešto za svakoga, makar to bile stvarne teme o kojima pisac diskutuje kroz ovo delo.